Zadar je ka i svaki drugi grad u svoje naručje prima mnoge koji su u njega dolazili, bilo da su došli tražit posal, mrvu čiste arije i sunca, ili bi ih ufačka nekakav neobjašnjivi zadarski magnetizam. Možda upravo on zarobi čovika. Bilo je u Zadru i onih koji su u njemu živili ne svojom voljom, nego zato što ih je neko tu posla. Tu su se oženili, napravili dicu i konačno kupili grobnicu na Belafuži. Za dio njih Zadar je bio tek neka usputna životna stanica, pa put pod noge dalje. Neki su se lipo uklopili spugajući običaje i navike Zadrana i lipo s vrimenom postali u najmanju ruku ”poluzadrani”. Bilo je i takvih koji nisu ušli u dušu Zadra i cili su život bili stranci, usamljeni i bez prijatelja.
Duško i Nikola došli su u Zadar najmanje svojom voljom. Poslala ih je tadašnja JNA u prekomandu. Duško je doša iz Sarajeva, a Nikola iz Novog Sada. Svaki čovik, bar ja tako mislim, kada dođe živit u novu sredinu logično je da nauči ono osnovno o tom mistu. Bar triba naučit njegovu povijest, običaje, kulturu, znamenitosti, pa onda šta se jide i pije, koje se pisme pivaju, kako se beštima itd.
Duško i Nikola kako su virovali da neće dugo vrimena u Zadru živit, nisu baš puno toga naučili, sve dok jednog dana Duško nije navratija na mali škver isprid ”Kidriča”. Prvi put je u životu vidija kaiće, brode, gajete. Vidija je šta radu kalafati drugi meštri. Uostalom, tu na malom škveru, prvi put je vidija ”lađu” na suhom. Diskretno je zapitkiva, da ne ispadne mona, ali su ga dežurni zajebanti vrlo brzo uvatili u đir, tako da je vrlo malo toga naučija. Njegovo jedino iskustvo s morem i stvarima oko njega bilo je to, šta je pri kraju pučke škole iša na eskurziju u Makarsku i tamo je da ga niko ne vidi stavija prst u more i prova liznit da se uvjeri da je more, kako su govorili, doista slano.
Nikola pak ni to nije zna. Kako su zajedno radili na ”obrani” republika i pokrajina Jugoslavije, zajedno su se družili i u slobodnom vrimenu. Znali bi napravit đir po rivi i gledat ono u jedanaestom misecu kad bi i trideset kaića bilo u kanalu, čiji bi promrzli vlasnici skosali lignje. Jedan drugom su povjerili intimne želje u vezi s morem i vrlo brzo su dva prijatelja donili odluku da kupu kaić, pa da i oni mogu ić na ”pecanje”. Nešto gotovine, nešto kredit i konačno kupe zajedničkim snagama plastičnu pasaru od četri metra i nešto te polovni motor Tomos 4. Prošavši poznatu proceduru od polaganja ispita, do sportske dozvole, doša je red na arte. Spugajući priče na malom škveru, kupu gotovi parangal u ”Ribomaterijala”. Pošto su se u ribarskim pričama često spominjale Tri sestrice, odluče čvrsto da baš tamo vidu jel istina kako su baš tamo dobre pošte. Prva sitna iskustva s lužinama i šparima u kanalu davala su nadu da će se na takvim poštama ulovit one prave ribe, koje moš vidit jedino u ”Priručniku za sportski ribolov” ili na peškariji.
*****
”Akcija Tri sestrice” započela je tog lipog proljetnog jutra. Prema Iduli bonaca ka ulje. Arti, ješka, provišta i k tome tko zna čega, šta triba i ne triba, stavilo se u kaić. Cima je odvezana.
Nisu njanke došli u visinu bove prema Puntamiki, a motor je najprije počeja kašjat, a malo posli i sta. Pale su prve beštimje, odvidavanje svićice, puvanje, čišćenje i put se nastavija. Duško je vozija kaić, a Nikola je priprema ješku za parangal. Kad su prošli Rivanj odluče stat u malom portiću Horvatin. Tu će naješkat parangal, bacit marendu i prema pošti.
Dolazeći u Horvatin škerac se dogodija kad je Duško kasno utrnija motor. Bidni kaić je bubnija u kraj. Nisu pomogle ni Nikoline noge. Nekoliko ljudi u Horvatinu šta su radili na kaićima, trgli su se i ono što se kaže u sitno nasmijali novodošlim ”ribarima”. Odmah su znali da su došli neki koji još nisu izučili mornarsku abecedu.
Nakon ješkanja parangala Nikola izvadi iz borše komad slanine i kapule te bocu vina i štrucu kruva. Pala je marenda i lipo okripljeni krenuli su bacit parangal. Pozdrave se s ljudima u Horvatinu i pravac toliko puta spominjana pošta. Sve je bilo lipo dok nije došlo vrime za napravit manovru i utopit parangal. Nikola je bija na provi a Duško na veslima. Lipo je išlo i biće je dvadesetak udica bilo u moru. Tada se dogodilo to da je jedna udica zapela za one na kraju parangala i onda je nasta cirkus. Duško je vesla, a zapeta udica u dubinu mora vukla je cili snop zadnjih udica. Nikola je vika neka stane s veslima, ali već je bilo kasno. Ta grudva špaga i udica tako se izmišala, a posebno kad je jedna udica zapela i privrnula plastičnu kofu. Uz puste beštimije i riči koje baš nisu puno pristojne, taj zamršeni parangal s naješkanim udicama otiša je prema dnu.
I Duško i Nikola ljuti na parangal i ko ga zna na sve šta im je tog momenta padalo na pamet, konačno su razočarano gledali kavicale koji su ostali jedan blizu drugog. Tog momenta Nikola se u toj poprilično glupoj situaciji nasmije i reče Dušku da je sva srića šta ih niko nije vidija. Ali vidili su oni da je zajebancija s parangalom učinila to da su ga točali puno pliće nego šta su planirali. Šta se može, tješili su se, ka to je prvi put, pa onda ono ka niko se nije naučen rodija i k tome slične pizdarije padale su na pamet. Makli su se od kavicala, surgali sidro i ka ono malo ća tunjat, dok se parangal toča, bolje reći dok se izmišano klupko špaga i zapletenih naješkaninih udica bude odmaralo tu kod Tri sestrice, na dubini koja nije ni za špare lovit.
Čaša za čašom i vino se niz grlo slivalo a od tunjanja nije bilo ništa. Tu i tamo bi se sitili šta im se dogodilo pa bi uz sočne beštimije bilo smija, pa ono ka niko ne smi znat za ovo. I tako je vrime prolazilo.
Bonaca je još trajala, a tek tamo u daljini vidila se tanka plava crta nadolazeće bave. Kako se neke pizdarije ne događaju same, tako je u jednom trenutku Dušku u more upala škatula španjuleta. Kad se to nasrid mora dogodi strastvenom pušaču, onda je taj ribarski izlet živa tragedija, katastrofa, smak svita. Sad više nije bilo razloga za ostajanje. Kavicali su se i lipo ljuljuškali jedan blizu drugoga na razmaku od 15-ak metara. Znajući da bi samo nekakav kreten moga bilo šta očekivat, počeli su dizat parangal. Onih prvih dvadesetak udica šta je palo normalno, bilo je nešto pojideno, dvi-tri zvizde, a ostalo je bilo ka i šta su bacili. Lipo i uredno naješkano. A onda, prolomilo se iz svega glasa: „Dule nešto smo upecali. Nešto mnogo bre veliko”. „Nemoj zajebavat”, odgovori Duško, a Nikola nastavi: „Keve mi, nešto je belo dole. Jao bre, nešto veliko”. I dok je Nikola izvlačio parangal, bolje reći onu zamršenu grudu parangala, Duško priđe bliže i nepovjerljivo će Nikoli: „To si bre neku kesu zakačio”. Zaista, dolje u dubini se nešto bijelilo. „Nije bre kesa Dule, da vidiš kako vuče. Jao bre, nešto je mnogo golemo”. Duško uzme od Nikole parangal i potpuno razuvjeren počne ubrzano disati. Uskoro se zapleteni parangal nađe u kaiću i zajedno s njim na pajole je lega brancin. Ali to nije bija običan brancin, nego brancin kapitalac. Opisati te uzvike oduševljenja nije bilo moguće. ”Je li bre Dule, koja je to riba?”, upita Nikola svog partnera. „Majke mi, pojma nemam, nikada ovakvu ribu nisam video”, odgovori Duško. „A što ako je otrovna ili uopšte nije za jedenje?!”, sumnjičavo će Nikola. „Šta se bre sekiraš? Pitat ćemo bre one ribare”, odgovori Duško.
Kad su ulazili u Horvatin dočekali su ih ”oni” skriveni osmijesi ljudi oko kaića. To je ona mješavina dobroćudnog osmijeha, s umjerenom dozom zajebantskog iščekivanja i spremnošću da se ”u sitno” posprdno uhvate u đir novopečeni ribari. „Onda, je li bilo sriće?”, obrati im se prosjedi 50-godišnjak ostavljajući pinel na bandi broda.
„Ima nešto! Ima!”, važno odgovori Dule. Ovoga puta vezali su se kako bog zapovida. „A može li se vidit?” ponovo će čovik kraj kaića. „Može. Može. Kako ne bi moglo! Samo ne znamo jel se ovo jede”, odgovori Dule i podigne brancina. U tom momentu čovik prevrne važ s piturom, onaj kraj njega izbeči oči i otvorenih usta ostane ka ukopan. Ostali su prestali razgovarati. „I to na parangal. Brancina?! Niko to nikad na parangal nije uvatija”, iznenadi se čovik i nastavi: „To ste vi na panulu uvatili”. „Nismo keve mi, pa gledaj bre čoveče! Šta je ovo?!”, odgovori značajno Duško i podigne onako zgužvani parangal. Čovik uz kaić se prikriži, nešto promrmlja, a ostali su iznenađeno gledali. Od puste sriće na putu do Zadra, Dušku nije pa na pamet cigaret.
Nakon dva dana fotografija Duška i Nikole s brancinom od sedam kila izašla je u ”Slobodnoj Dalmaciji”. Niko nije virova da je uvaćen na parangal. Isto tako niko nije zna za škerac s parangalom. Samo je onih nekoliko ljudi u Horvatinu vidilo onu izmišanu balotu od špaga i naješkanih udica. Prvo točavanje parangala neukih sportskih ribara i uvatit brancina od sedam kila. Oni na malom škveru ja mislim da i dan danas ne viruju u tu štoriju.
-------------------------------------------------------------
*Lovre Kovačević, poznati autor tekstova i glazbe za pjesme brojnih zadarskih i dalmatinskih izvođača, godinama piše priče inspirirane anegdotama iz života Zadra i Zadrana. Priče iz njegove zbirke "Male zadarske štorije" mnogi su pročitali u rukopisu, ali dosad nisu bile objavljene. Donosimo ih uz dozvolu autora, oprema teksta je redakcijska.