Današnja mladost teško može razumit šta je sve obilježavalo život mladih tamo negdje 60-ih godina prošlog stoljeća. Pun vagun želja, a mogućnosti nikakve. Cilu šetemanu bi živija za ples od nedilje. Večernje đirade Kalelargom uglavnom su bile ograničene mogućnošću da se sinja koja šesnica i moliš boga da u nedilju dođe na ples pa što bog da da. Skroz je bilo normalno da si komade robe posuđiva za ić na ples. Rijetke strane gramofonske ploče kružile su po privatnim žurevima, a u Zadar su ih donosili pomorci ili su dici iz bogatih familija donosili ćaće s puta iz Italije ili Njemačke. Kasetofoni nisu postojali, a ko je ima oni mali talijanski magnetofon ”Geloso” sa snimljenim pismama sa stranih radio stanica, bija je car. Ko je pita šta snimak ima milijun šumova.
Spugalo se sve šta je dolazilo sa Zapada. Rebatinke su bile statusni simbol. Dugo godina neke su gospođe srednjih godina lipo živile švercajući tršćanske rebatinke. Pojam vikendice još nije bija pronađen, a jedna od najbizarnijih situacija je bila strah gimnazijalki da ih profešuri navečer vidu vanka iza pristojne ure. Okupljali su se u to vrime glazbeni, i modni istomišljenici, formirani su prvi glazbeni sastavi, koji su ”skidajući” pisme s Radio-Luxemburga bili prve face grada.
Nediljom ujutro ritualno se išlo na rukometne utakmice na igralište kod Doma JNA. Posli toga čekalo se kod Foruma da matere s ćerama izađu iz crkve Sv. Stošije s nediljne mise. Najlipše cvitove grada čuvale su matere za nekog dobrostojećeg budućeg zeta. Ako bi ćer ka ono slučajno bacila očadu mater bi je bubnila pod rebra, dajući joj do znanja da lipo odgojena divojka ne smi sebi dozvolit takve pizdarije. Ka po pravilu pašaporto za žureve bija je po formuli jedna cura + jedna boca pića. Oni bez cure dolazili bi s dvi boce pića. Oni rijetki koji bi doveli dvi cure bili bi oslobođeni donošenja pića. Sićan se jednog žura di je jedan od nas doša s dvi cure govoreći kako je jedna njegova, a jedna od brata. S prvom je bija u maloj kamari do jedanaest uri, a druga je slušala glazbu i niko je nije dira, jer ipak je to bila cura od prijateljevog brata. Kad je naš frend otpratija prvu doma, drugo poluvrijeme je odigra s onom što je za sve nas bila «bratova cura».
U općem siromaštvu kad bi išli na puntamenat nosili bi stare novine ili kakvi karton i kupili oni jeftiniji losion ”Pitralon” i put Kolovara. U jadnim kabinama za presvlačenje uz pomoć novina i dezinfekcijskog ”Pitralona” bili bi u ljubavnom zagrljaju bez šanse da se dogodi šta ozbiljnije. Vanka bi bila bura, a tebi u kabini lipo.
Kako su se televizori mogli na prste izbrojat, kultno mjesto da moš pratiti San Remo bio je Dom sindikata. Spugali smo talijanske šlagere s ”snigon” pokrivenim televizorom i bili sritni.
U dosadnim večernjim satima ka da smo arhitekti ”minjali” bi sliku grada. Sićan se jedne ideje da se misto sadašnjeg mosta napravi novi koji bi iša od po ulice M. Oreškovića pa do Muraja. To bi bija most dvajst metara viši. Mislili smo tada u Jazine smistit jedrilice, trabakule itd. Jo koji lipi snovi. Vodili smo duge razgovore do kasno u noć. Kad bi se pojavija milicioner, razbižali bi se. U to vrime za miliciju bi tri čovika zajedno u kasnu uru bili ”unutarnji neprijatelj”. Jednom smo razgovarajući postavili pitanje ka ono kod kojeg se ginekologa pregledavaju časne sestre. Bili smo kuriožasti da vidimo kartone od časni. Nikad to nismo doznali. Završetak dana, bolje reći oko ponoći dočekali bi ili ispraćali brod za Rijeku ili Split. I tu na rivi kod broda šta je doša iz Rijeke počinje ova priča.
*****
Renato je bija je od svih u klapi najstariji. Dugogodišnji nesvršeni študent nekoliko fakulteta. Najprije je bija u Zagrebu, pa kad su ”odletile u vitar” dvi-tri godine, ćaća mu je lipo javija sa mu je takujin presušija i da neka lipo uzme koji posal i basta. Renato, koji je sve u životu namišta na gušte i nerad, naša se prid zidom. Koji posal, ko će se ujutro dizat i sve ostalo što s tim ide. Lipo je odleprša u Opatiju študirat turizam, ugostiteljstvo i hotelijerstvo, niko ne zna šta od toga, a od svega njega je zanimalo da ufačka po sto riči od četiri jezika za znat mrvu konverzacije kod brižno planiranih ljetnih avantura. Preživljava je nešto sitno radeći preko student-servisa (lakši poslovi) ili je koji dinar dobija od dvi stare opatijske gospođe kojima je pruža sitne nježnosti s vrimena na vrime. Kod jedne od njih je lipo ima kamaru i spizu. Da bi koji ispit i na lito bi doša doma u Zadar. Odgojen u familiji koja je katolička načela tila utkat u dušu svome sinu, on je ka crna ovca stavija maču na reputaciju familije. Kurbarsko ponašanje, noćarenje, nerad i kockarska ovisnost, ostali su ka loš timbar koji se nije moga izbrisat.
Kako je Renato lipo piva, usput rečeno moga se glasom proslavit, rado je priman u svako društvo. Najveći meštar je bija za uletit u društvo di je nekoliko cura. Ima je nepogrešiv osjećaj za sinjat situaciju. On bi divojke svakome od nas rasporedija tako da se nismo ni tribali trudit. Sebi bi ostavija uvik onu šta je najtiša ili je najmanje govorila. Šarmer po zanimanju, dominirao bi u grupnim situacijama i uz njega smo svi mi učili tu vrstu ”škole života” koja se nidi inače ne može naučit!
Nakon jadne i žalosne večeri u ponoćne sate ka i obično išli smo dočekat brod. Kad si među prvima na rivi šanse su veće. Svi zadarski ”hanteri” skupljali su informacije, kad grupa ženskih dolazi, di su smještene, koliko će ostat. Prijatelji na recepcijama hotela za sitno piće bi nas obavjestili o najvažnijim podacima, pa bi bez srama kretali u litnje akcije. Ali za razliku od Renata, svi mi skupa bili smo ipak amateri. On je izbaciva neke svoje beside. Kad je koju curu tija opisat, reka bi ”dobra dimenzija”, ”malo gajetasta”, ”šupji postolić”, ”ima kolino viška”. Niko ništa nije razumija.
Jednom je prizna da je prva njegova autorizirana batuda za litnje uvenjavanje strankinjama bila ona s kremom. Tu su mošu kasnije mnogi duperivali pa je konačno izbačena iz uporabe. Izvorna njegova verzija bila je ovakva. Dođeš na Puntamiku na daske isprid hotela. Prođeš kola fjaka đir, rendgenski snimaš potencijalne žrtve. Kad si je odabra, prvo lipo prostreš šugaman, obavezno staviš oćale za sunce, užgeš tranzistor i ka ono čitaš ”Slobodnu Dalmaciju”. Zapališ Marlboro i iza tamnih cakal od oćala snimaš žrtvu. Ona to ne smi vidit. Posli uvodnog snimanja vadiš kremu za sunčanje i cili se lipo mažeš. Kako ne moš leđa namazat tu je ”žrtva” koja će to učinit. I tu je ključni momenat. Po izrazu lica kad je zamoliš i po pokretu prstiju po leđima znaš di si. E sad tu se krije tajna. Nikad nikome nije reka kakav je to izraz lica i kakav pokret treba bit. On je tu bija nepogrešiv, i skoro nikad nije falija. Ako bi se ipak to dogodilo, posli samo jedne banjade Renato bi otiša doma.
*****
Brod je ulazija u porat kad smo stigli. Uobičajene manovre posade pratili smo onako bez veze. Brod se konačno veza. Spustile su se skale, a noštromo se pravija važan, dok je kapetan s mosta gleda i tek kad bi prvi putnik krenija niz škale, zapalija bi cigaret. Tu večer iskrcala se neka grupa razvikanih Talijana, dva bračna para, neki ka hipiji, još jedan bezvezni par i gotovo. Već smo tili produžit mali đir kad se na vrh škala pojavila lipa neka divojka, šta bi Renato reka ”dobra dimenzija”. Imala je na sebi neku majicu kratkih rukava i odma je Renato reka kako je bez riđipeta. Kako se škalavala cice su jon se valjale gori-doli da je Renato samo pozva Gospu u pomoć i konstatira da su negdje blizu broja četri. Bila je u nekoj ljubičastoj minici, a noge je imala duge i vitke ka da se bavi baletom, plesom ili nešto tome sličnom. Ta crnka lipo preplanule kože s nekakvom maramom priko borše i s drugom boršom u ruci ka kraljica se spuštala na zadarsku rivu.
Renato je sta ka da ga je milicioner zaustavija. Nešto je u sebi reka a mi ništa nismo razumili. Iza lipe crnke jedan jaki mornar nosija je valiže. Kad je stupila na zadarsko tlo Renato je reka da malo pričekamo, jer ne smiš ispast mona, ako je čeka kakav bilder ili strina ili možda taksist. Mornar je ostavija valiže, crnka mu se zahvalila, on se nasmije i vrati na brod. Mi smo čekali da Renato donese odluku. Svi su se polako razilazili, a crnka je stajala kraj valiža. Kako dobrih deset minuta nije pogledala na sat Renato je zna da ona nikog ne očekuje. Dao nam je znak da se maknemo i on je krenija. Dočekala ga je srdačnim osmijehom i Renato je dobija prve punte. Nakon nekoliko riči uzeja je valiže i laganim koracima uputio se s crnkom prema hotelu ”Beograd”. Renato, koji u životu nije diga ništa teže od žlice, jer sve one ženske noge šta je diza u životu uopće se ne računaju (uglavnom su ih ženske same dizale) ”umra” je onih pedesetak metara do hotela. Mi smo bili na pristojnoj udaljenosti. Na recepciji, ljupkoj crnki recepcioner je objasnija da nema sobe ”ni za lik”. Renato je popizdija. Lipo smo izvanka kroz caklo vidili. Recepcioner je nešto rukom pokazivao, Renato je klimao glavom, uzeja valiže i s crnkom izaša vanka.
Mi smo se na vrime udaljili i pratili situaciju. U tom momentu Renato joj je nešto reka, ostavija valiže i vratija se na recepciju. Nakon razgovora s recepcionerom i telefoniranja, trijumfalno se vratija i crnki objasnija da ima jedna soba u hotelu ”Zagreb”. Uzeja je valiže, ali tribalo je force za doć do hotela. S tim prokleto teškim valižama. Nismo brojali, ali biće jedno pedeset puta Renato sta da uvati zraka. Bojali smo se da će odustat od tog puta prema hotelu, ali obećavajući osmijeh crnke dava mu je novu forcu. Usput se pozdravija s nekim rijetkim noćnim poznanicima, podilija im osmijeh pobjednika i u sebi tresa bogove, svece i brod i crnku. Ajme da su ga čuli ćaća i mater, pravi istinski katolici. Ja mislim da bi im slabo došlo.
Svaki put kad bi on sta, crnka bi se osmjehnula i kad bi mu sa šudarićem obrisala znojno čelo, on je nalazija novu forcu. Pomislija je u jednom momentu da li da je pita koju to gospu nosi u valižama, ali odustane, vjerujući da bi to bilo besmisleno. U jednom momentu dok su mu ruke otpadale od tih teških valiža pomisli stupidno da biće ona nekom nosi neke rezervne dijelove za auto, nešto ka za generalku ili slično. Izdušen, blid i nikakav konačno se nekako dovuka do hotela ”Zagreb”.
Pred ulazom hotelski recepcioner dočeka ih s osmijehom i preuzme valiže. Mi smo oko parkinga došli do terace. Glazbeni trio je raspremao instrumente, a konobari su stali na vratima i molili boga da neka dva para konačno idu ća pa da oni izbroje manču i pođu doma. S obzirom da smo ih dobro znali, naručili smo piće i bez problema ga dobili. Tu privilegiju ne bi moga niko drugi sebi priuštit.
*****
Kad su ušli u hotel lipa crnka se Renatu zahvalila i sama predložila da ju pričeka da ga počasti pićem. Pobjednički osmijeh tog je momenta ublažio žarenje ruku koje su tu večer više prinile od broda do hotela nego za cili život prije i posli. Pun samopouzdanja brisao je čelo, trljao zatrnule dlanove i smišljao buduće poteze. Nakon dobrih deset minuta niz stepenice hotela prema recepciji spuštao se nekakav tip ka trokrilni ormar. Upitao je nešto recepcionera, na što mu je dotični pokazao prema Renatu. Široki frajer, zgodan, visok, jak ka bik osmjehne se Renatu, pozdravljajući ga i reče: „Moja supruga vam se najljepše zahvaljuje. Zaista ste bili vrlo ljubazni. Mogu vas počastiti piće. Ah, pardon! Niste mi rekli koliko sam vam dužan?!”. Tog momenta ka da je Renata grom pogodija. Činilo mu se da se hotel ruši, ruke su ga prestale boljeti, a krv mu je uzburkano prominila boju lica. Spižđen, manji od makova zrna, zar on Renato da ovako bude poražen.
Stoji kraj tog bildera, bez riči, bez teksta. U tren se siti onih valiža, pa koji put je učinija. Za trenutak pomisli da li da pita bildera što je to njegova gospođa imala u valižama, ali mu se to učinilo prilično glupim. Sija je ponovno na fotelju, poražen do nogu. Nije ni primijetio da je suprug lipe crnke ponovio pitanje i da je slegnuvši ramenima otišao svojoj lipoj ženici. Recepcioner Renatu objasni da ga mi čekamo na teraci i on onako spižđen i nikakav lino se dovuka do nas, koji smo mrtvi ozbiljni pili piće. Samo je reka da mu se to prvi put dogodilo i da ne zna di je falija.
Nakon popijenog pića mi smo ga ka tješili, pitali ga jel ga bolu ruke i konačno ne izdržavši svi prasnuli u smij. Neko od nas u ciloj toj priči skroz je nebitno ko, uruči mu škatulu od postola koja je obavijena ukrasnim zlatnim papirom imala i nekakvu mislim ljubičastu vrpcu u boji minice lipe crnke. Renato je zbunjeno gleda poklon i govorio ka ono nije mi rođendan, kojim povodom, zašto i slične pizdarije. Konačno kad je otvorio u škatuli je bila tikula s našim potpisima. Umra je od smija i samo reka: "Samo me zanima koliko ste ih u valiže stavili?!"
----------------------------------------------------------
*Lovre Kovačević, poznati autor tekstova i glazbe za pjesme brojnih zadarskih i dalmatinskih izvođača, godinama piše priče inspirirane anegdotama iz života Zadra i Zadrana. Priče iz njegove zbirke "Male zadarske štorije" mnogi su pročitali u rukopisu, ali dosad nisu bile objavljene. Donosimo ih uz dozvolu autora, oprema teksta je redakcijska.