– Sićaš li se ti kad smo ono išli u München nać Placida Dominga?
– Da sićan li se? Ma kako je ono bilo? On je ima koncert tamo tu večer, a za misec dana je triba nastupit u Splitu. Mi išli da ćemo s njim napravit intervju, a nemamo ni karte za tamo...
– E. Vrtili smo se uokolo, imali smo neko mršavo obećanje priko jednog baritona iz Zadra koji ispa bezveznjak jer ništa nan tamo nije dogovorija. Mi poludili, probali preko nekog drugog tipa, on nas vrti bezveze... Šta ćemo, mislimo. Izašli nas dva iz hotela, krenili vanka prema toj dvorani di je Domingo triba nastupit u glavnoj ulozi, više san zaboravija koja je to opera bila. Idemo mi, idemo, kad ono, govori Jadran, ma je li ovo on? Ma je, on je. Nasrid ulice – Domingo! Zaustavi ga, zaustavi ga, govori mi Jadran. Uletili mu mi...