I velite sve je skupo, sve je išlo u nebo. Nije to ni po mise. Na splitskom Pazaru cijena prvih jagode je probila plafon, evo je, osam eura kilogram. Pravdaju je prodavači, kažu kada je probaš zavrtit će ti se u glavi, jer će ti od te njene slatkoće odmah zazviždit sjećanje na prvu ljubav.
Zavrtjelo nam se i od pogleda na cijenu, osam eura je osam eura, to je, brojat ćemo, jedno dva kila svinjske lopatice i paket žvaka. Ili kilo junećih rebara i prsa s kostima, plus kruh i mlijeko. Eto za cencu je manje od kilograma junećeg buta koji bez problema može nahraniti četveročlanu obitelj. Što je, tu je, kažu prodavači prave su vrgoračke. I gonjaju. A je li tako dobro idu ne znamo, jer ljudi pitaju, pa se osvrću, pa odu, pa se vrate, pa se misle. I tako ukrug. A roba mami.
E, došli smo dotle da nam prigode beru jagode, hoćemo reći pretvorile su se u top proizvod sa splitskog pazara, deluxe kategoriju koju u ovoj prvoj rundi teško sebi može priuštiti većina ljudi. Posebice umirovljenici. I kada na pazaru pitamo što je najskuplja roba, svi nam prodavači upiru prstom baš u nju. U jagodu. Crvenu, slatku, sočnu. I kažu ‘lipa je đava je odnija‘. Ali skupa. Previše skupa. A kada oni to kažu onda znate koja je ura.
- Bila je tako i lani ona prva. To je ovaj tjedan najskuplja roba. Prošli je bila deset eura kilo. A šta ti oće reć? To da je ne kupuješ sada nego naredni tjedan. Kad je bude more po bancima, onda će joj cijena bit za široke narodne mase. Ovo je samo za gospodu debelog takujina - šapću nam prodavači.
Ali eto, ima Boga, odmah iza kantuna naletjeli smo i na jagode po šest eura kilo, dva za pola. Prva ruka, direkt Vrgorac. Euro više nego na mjestu rođenja. Dva eura više od sestre joj rodom iz doline Neretve. Ide li, kupuje li se, maši li se naš svit, traži li jeftinije – pitamo prodavačice.
-Ide, kupuje se, kako ne, ljudi vole domaće, znaš da je to naše, da nije uvozna roba ko zna od kuda stigla. Već nas ljudi poznaju. A čuj, na kraju dana znamo mi i spustiti cijenu ako išta ostane. Dođe ona i na dva eura po posudici od po kila cijena. Tek je stigla, nema dva dana – vele nam prodavačice.
Pa tko hoće uštedjeti, neka sačeka fajront na pazaru. Vjerujte nam na riječ, isplatit će vam se. Jer sve što se digne, mora i pasti. Evo vam primjera s drugim hitom splitskog pazara, glavicom artičoka. Prošli tjedan se cijenila na četiri, pet eura. Sada je već pala na 1,20 eura, na dva eura, na 2,50 eura, zavisno od veličine. Kod Ante Biuka je 0,80 centi. Jeli se kupuje? Ljudi gledaju, pitaju. Kupuju. Ide.
- Šteta je ne uzeti sada kada je artičok mlad, sočan, kada ga trebaš kuhati po ure. A možeš ga cilog pojist. Kasnije ostari, pa mu listovi odrvene, pa mu moš pojist samo pupu. A uskoro ga više bit i neće- kažu nam na štandu.
Je, sve je to točno, ali za jednu osobu ti trebaju makar tri artičoka, pa uz to i bob, eno ga kod Ante Biuka, kako ga susidi s pazara zovu Gospodin Vlaj, po sedam euro za kilo. Pa ubroji i grašak, maslinovo ulje. Nije to više 2,50 eura po komadu, ako je obitelj u pitanju, sve to množi s dvije glavice, pa i više, pa puta 4, pa dodaj još i sedam za bob, pa još druge popratne monade.
E, ljudi dragi, i u artičoku više ne može svatko uživati. I on je postao deluxe kategorija. Kao i šparoge kojima se cijena na splitskom pazaru još drži na deset eura po stručku. Ali obilatom stručku. I nije to ništa u usporedbi s riječkom cijenom, kažu nam prodavači da je kod njih kilo ove sezone bilo 70 eura. Bože sačuvaj. Pitamo zašto su tako skupe, u čemu je kvaka?
- Da u čemu je kvaka... Evo, ajde se ti jedno 100 puta digni, čučni, i dat ćemo ti moj susid Gospodin Vlaj i ja po pet eura svaki. Pa da vidimo dokle ćeš se klanjati – kažu nam slikovito sa štanda.
- Doćeš na deset čučnjeva i bog – smije se taj Gospodin Vlaj, odnosno Ante Biuk iz Ogorja. Ante je čovječina, svako jutro diže se u tri, onda se uputi put Splita na pazar. Ponekad mu se u povratku doma toliko spava da jedva izdrži do kuće. Ali posal je posal. Pitate se zašto? Zbog onih 350 eura penzije. To je 350 dobrih razloga za ovaj tempo.
- Šta ćeš, tako je. Ali moram se smijat. Kaže meni moj susid da je nas Vlaje gori u Klis stavljalo u bazen s kvasinom. Da iz nas izađe ljut. Vlaška gorčina. I ko bi preživija, spustija bi se do Splita. Evo tako i ja. Ma pusti moja te baštarde šta to pričaju. Kaže ti to jedna Vlaj – smije se Ante.
Pardon, a di su trišnje? Je li se spominju? Hoće li poraniti, hoće li ih biti za sv. Duju? Kišilo je puno, bila je topla zima. Dobar je to znak, očekuju ih na pazaru više nego prošlih godina. Loša vijest, prvima će cijena biti...? Hoće li...? Baš puno visoka...?
- Nu pitanja. Prvo je prvo. Ko te pita kolika će bit kad ti na banak stigne djevičanska. Ko bude ima love neće za cinu ni pitat - vele nam mudro na pazaru.