Triban li reći da se uvik govorilo u ovo doba godine da je vruće. Kad su pomalo prve televizije ulazile u domove, niko nije niti moga sanjati klima uređaje.
Jedina je klimatizacija bila uz more u ladu priko dana ili u iščekivanju teke večernje bave.
Odrasli su navečer sidili isprid kuće ili su išli napravit đir po rivi. Kasno se ligalo, spavalo se širon otvorenih prozora.
Nama dici ta vrućina nije niti malo smetala. Puni igre, po cili dan smo bili vanka, na ulici ili na moru.
Kad bi se smrklo još i više…žmire, vaćale, a ako bi gorila koja letrika onda i graničari. Uvik živo i veselo. Tribalo nas je tirati kući.
Sad razumin zašto su stariji stalno spominjali prvu kišu poslin Velike Gospe. Kada ona padne onda je lito gotovo. Još se koji put okupat i eto ti škole.
Tako je govorila moja mater, a tako su govorile i druge matere. Takvo je vrime bilo.
Dici to nije bilo drago čuti. Razigranost lita bila nam je draža od mirisa knjiga i nove školske godine.
I onda je sunce, ka i danas crvenkasto tiho padalo u more. Ka da nam poručuje da cure zadnji dani lita. Ta slika Jadrije nije se prominila ni danas.
Još uvik svitle kose od sunca i soli, izrasli priko lita, bakreno tamnoputi, sili bismo u školske klupe, a jesen bi lagano pokucala na vrata. Puni litnjih radosti sladili bismo se šipcima i sanjali di ćemo biti lita 2000. godine, kad narastemo veliki…
Za sudjelovanje u komentarima je potrebna prijava, odnosno registracija ako još nemaš korisnički profil....