Još peku rujanske rane

Lipo san ja govorijo, čin počne škola kalat će i gužva, oćutit će se jesen. Meni more i nako ne znači ništa za rasfriškat se jer se u njemu nisan kupa, kako tvrde pouzdani povijesni izvori, još od 1996. godine. Deveti misec je po puno toga prijelomni u godini.

Em početak škole, pa kraj lita, pripreme trganja i onda ono najbitnije, evociranje sjećanja na dan kad je napadnut i granatiran Drniš, 16. rujna 1991. godine. Čoviku šta je bijo dijo toga, uvik je teško pisati o tom danu. Uza te dvoje male dice, žena, ti u skloništu, a granate počele zasipljat Grad.

Ako je netko i imao slučajno iluzija o čemu se tu radi, one su nestale s prvom eksplozijom. Ne moreš pojmiti šta je to. Pucat tenkovima i topovima po gradiću za koji znaš da je pun ka šipak. Uspilo se isto izać, barenko većina svita, neko kroz kanjon, neko ceston i tako do Unešića. Uza se par valižica, ono najosnovnije i koja šolda ko je ima. Otalen smo se razasuli na sve strane.

Drniš se raselijo po Zagori, u Solaris, Medenu, Duilovo, Lava, Tučepe, Bašku Vodu, Makarsku, po Zagrebu, nema di nas nije bilo. Život u novonastalim okolnostima brzo se organizira. Puno svita se našlo i kod obitelji, kod rodijaka. Život, ma kakav bijo, počejo je ić dalje. Učvrstila se i formirala obrana i svi su ljudi sa zebnjom počeli iščekivati ono ključno: Kad ćemo se vratiti?

Starom svitu je bilo najteže. Znali su otić na Moseć, pogledati u daljinu u kojoj se nazire Drniš, i onda otić opet nazad u hotel, u čamotinju i pribiranje misli kakvo nam je sutra. Znalo je u tom našem životu bit i lipi stvari, smišni i tužni. One su život, bar za trenutak činile ugodnijim i veselijim.

Tako je i moja tetka s Miljevaca bila kod Varaždina, u selu Hraščica. Tu joj se sin Ive oženijo i naziđa lipu kuću. Ali, s Ivon je bila i punica. Čista kajkavka. Žalila se tetka: Nije meni, dite moje, falilo ni tičjog mlika, al san se isto osjećala ki u stranskoj zemlji. Ja ne razumin priju, ona ne razumi mene, pa san morala mučat i čekat mog Ivu da se vrati s rađe. Tako cili pet godina. Dičica su u progonstvu krenila u školu, ko je moga i tijo, taj se zaposlijo.

Ni naša Glazba ni Došk nisu se dali. I oni su opstali. Najteže je ipak bilo ljudima koji su bili stari, nemoćni i bolesni. Di će, dite, mene pokopat ? Uvik pri tome kane suza. A dica ka dica. Svi su naučili plivat, poče se u Lava i igrat tenis. Postali su skoro pa Splićani. Ja san isto vidijo da ima nade za njizi. Jedanput san šeta s mlađim malim poviše Lava, po brdu. Kaže on meni: Ćaća, zašto ovaj njijov Moseć nije lip ki naš? Tad sam shvatijo da će u drniškoj svići uvik biti ulja.

Suza, bilo je i previše. Nekim dragim ljudima, onima što bi sad rekli, samozatajnima, pisa san i nekrologe. Uvik je nad njima osta vapaj: Vidit Gradinu, vidit Podvornicu na kojoj je igra Došk. Suza je ipak najviše bilo kad su ginuli mladi. Ma što bilo, ma kako god bilo, niko nije reka oćemo li mi u Drniš nega kad ćemo u Drniš. I niko nije gubijo nadu.

Teško je nabrojit šta sve čovik doživi u tih pet godina rata, kad si izbačen iz svoga doma, svoga Grada, kad si u gradu u kojem nema kanjona ni Čikole, u kojem nema kliktaja tica nad veličanstvenim klisurama. Dica su postali momci i cure, a rodila su se i nova dica. Najgore i najteže bilo je majkama i očevima koji su izgubili vlastite sinove. To je onaj epski gubitak koji ništa ne može nadomjestiti, to je tuga kad roditelj izgubi dijete. Sve su to bili mladići, momci koji nisu ni stigli osjetiti život, mladost i čar ljubavi.

Rat je sve uništijo, sve njihove radosti i slutnje ljubavi. Ovih 27 godina od tog davnog 16. rujna proteklo je, rekao bi čovjek, brzo. Valja uvik podsjećati na taj dan kako se nikad ne bi ponovijo. Bilo je suviše teško a da bi se dozvolio zaborav!