El Tigre i Bili Smo Uskoro odma s vrata napali su baražnon vatron Dobru Paronu s pitanjen zašto ona, kada je već sve tako skupo da turisti izvrću džepove i slikavaju račune, teke ne snizi cinu pića – barenko jedan dan, a sutradan neka ponudi griz nekog ića po popularnin cijenaman. Ruku na srce, ipak je ona na svomen, pa barenko ne plaća fit, ako su jon već cine gospodarske struje i vode ka i drugima u branši.
Oglavina na popust
Parafiskalne namete, poput onoga za dobrobit šuma, oli tako nekako, a koje u nas na moru stoju tolko dobro i ugusto da je svake godine sve više strašnih požara, neće on ni spominjati.
– Evo! – fali se El Tigre i čupajući nove gaće po bedriman ne bi li pokaza kolko su čvrste i dobre – guštale su 250 kuna, a ja san ih jučera kupija za 99! – udegenčija se ka tukac u novom perju.
– Bome! – pogledala ga je kritičkin okon od glave do pete ne dajući mu gušta – toliko su van lipe i dobre da bi ih ja uzela samo u slučaju da ih nađen umotane u 100 eura!
– Uostalon – nastavila je ka da mu ništa uvridljivoga nije rekla – ko kaže da u mene nema akcije. Evo, ova lipa oglavina cilu sedmicu iđe 50 posto manje!
– Baš lipo! – sumnjičav je Bili Smo Uskoro poučen bogatin iskustvon u odnosima š njomen.
– Evo, probajte, kušajte! – stavila je prid njega par skvrčenih bokunića i čekala šta će reći trepćući okicaman.
– Vaik isto, more proći! – reka je mumajući one zalogajčiće. Nego, kolko van oto gušta? Jerbo porcija je sigurno manja za 50 posto... – blesi u nju.
– Kuća časti! – rekla je nervozno treskajući nogon, a kada već pitate kolko gušta, onda gušta isto ka i prije! – rekla je teško skrivajući nervozu. Sve mu triba nacrtati – poručuje mu nježin pogled. Da more striljati š njime, pokosilo bi ga ka granon!
– Pa kakva je to onda akcija!? – zbleznija se, na šta mu je rekla kako ga to ne smeta kada čokolatjeri svoje proizvode smanju za koji dek, pa naplaćuju isto? Oli proizvođači sardina!? Moja akcija se, inače zove "Malo spize za puno šoldi", a i šta će van više? Za kolesterol, visoki tlak? – odbrusila mu je i nešto duže zadržala pogled na njegovomen štumku, prilivenomen iz gaća.
– Pa vi onda očekujete nešto zaraditi od lita i sezone? – zablenija se sada i El Tigre.
– Naravski da očekujen. I to dobro očekujen, samo kada turisti svatu da akciju provodin imajući pri srcu njiovo zdravlje! – odbrusila je i njemu.
Direktorska povlastica
– Moca i sina! – prikrstila su se obojica, a B.S. Uskoro je zavapija da je znači, uzaludno učiti dicu iz vrtića poslovnosti i poštenomen poslovanju od malih nogu...
– Ne znan ja ko koga šta uči, ali znaden da je prija par godina jedan naš sportski djelatnik, inače direktor poznatoga kluba, danima kuka da su doživili financijski krah i da je jedini spas u stiskanju kajiša. I onda se ispostavilo da je on kajiš raspojasa i to tako da je poslovni prostor u vlasništvu kluba iznajmija skoro za ništa, ali ga je zato da u podzakup za triput skuplje i razliku meća u džep... To se zove poduzetništvo, a sve ostalo su zvizdarije: čovik je zarađiva na nečemu čega se ne bi dočepa da nije direktor kluba.
– Šta oćete s otin poručiti? Šta bi rekli dičici? – naperila su se nji dvojica ka zmija na žabu.
– Ka prvo, ako nemaju ništa tuđega, ka otaj, onda ne smu zakidati sebe. A kada je tako, tribaju organizirati akcije ka šta se ja trudin, a nisan ništa gora od velikih firma sa renomeon. Još ako uspiju ne izdati račun, e... to je tek uspješno poduzetništvo...
