Joško, Mate i ja bili smo prava ribička družina. A profešur Joško je bija najžešći ribič. Kad bi učinilo pravo vrime, zna je čak skratit nastavu i požurit u ribe. Ka i mi, lovija je uvik s kraja sa šćapon.
Najdraže mu je bilo lovit ciple u Šibenskoj Rogoznici. Tu je bilo cipala čudo jedno. Znali smo uvatit i po desetak komada i to onih kilaša. Govorili smo da u Rogoznicu ne idemo lovit nego ulovit ciple. A znala se uvatit i po koja komarča.
Mate je bija zadužen za napravit brumu. Čim bismo nabrumali javija bi se cipal, praveći virade na površini u potrazi za komadićima kruva šta bi isplivali na površinu.
A Joško bi tada počeja pivat. Začudo, uvik je piva istu melodiju, ništo između svatovca i la dona e mobile.
Znaš li koju drugu?
Jedino bi svaki put riči bile ...